Projekat Sreća

Zalažem se da se isprljate, da se iscrpite, da pokrenete telo, da osetite ukus života slanog, kiselog i slatkog i gorkog. Moraćete puno da radite i često da se žrtvujete. Ali baš u toj mešavini možda ćete osetiti i peti ukus koj naučnici zovu „umami“ - ukus ribe sa gradela, zrelog paradajza, parmezana iz Ređa u Kalabriji, špargli, rukole i domaće pileće supe.. Esencija ukusa i ono „nešto više“ što tražim u zalogaju, u pogledu, u kombinaciji reči, u svakodnevnim trenucima iz kojih se izvlači umetnost uživanja.

 

Možda ću vas ponekad i uvrediti - tako je to sa rušenjem tabua i navika i ličnim napretkom. Mučno je posaditi to seme samodiscipline iz koga izrasta MamaSita! Jako je bolno, ali ta vrela kupka nakon mučno istrčanih pet kilometara, zadovoljstvo  svojim životom i postignućima su neprocenjivi i daju veliku moć. Možda ćete odlučiti da je sve to budalaština, ili tek stvar teorije ili ćete možda samo usvojiti detalje. Možda jednostavno niste dovoljno nezadovoljni rezultatima svog dosadašnjeg načina pa ću vas razonoditi svojim dogodovštinama. Niko ne kupuje kartu u jednom pravcu iz radoznalosti ili dokolice.

Biće sutra

Postoji nešto što se zove katastrofizacija i taj koji obavlja radnju katrastrofira.

Jeste, reč sam možda izmislila, ali izazov katastrofizacije je stvaran. Crna ptica zloslutnica koja od muve napravi magarca, uvek nađe iglu sumnje u plastu obilja i živi u nekoj imaginarnoj stvarnosti unakaženoj armagedonom najnepovoljnijih mogućih scenarija. Strah...

Žene su majstori ovog sporta i prirodnu kompleksnost mozga nije teško uposliti da katastrofira. A ja?!

Ja sam sensej, crni pojas deseti dan. Crnje biti ne može.

Majčinska ljubav se izgovara: Brinem. Učili su nas da je briga odgovornost, kako sad ja da budem bezbrižna, jer, koliko se sećam, nije se dobro proveo cvrčak u basni!

Žao mi je što nisam bolji statističar, ali rekla bih da se gotovo ništa od mojih crnih sumnji ne obistinjuje onako kako sam ja to izmislila. Najveće brige bile su mi situacije koje mi nisu ni pale na pamet. 

Perpetuum mobile ne postoji i energija uložena u briganje ne vraća se u pomoć kad svane jutro u kome se zaista desi katastrofa i baš ne vredi potrošiti svoje resurse na one imaginarne izazove koji se nikada nisu desili. Tada svaka ušparana vedrina i te kako dobro dođe!

Za mene je to jutro došlo pre zore u luci Livorno, a i dotle me je na okupu samo držala lepota Tićina, švajcarskih Alpa i jedan kratak, ali do duše probojan pogled na Lago Mađore.

Read More 2 Comments

Čudak

Posmatram. Mislim da je baš POSMATRANJE ključ svakog napretka. Gledam ljudima cipele, oči, šake, ponekad udarim "mute" dugme i samo gledam, jer u tome je tajna empatije i uvida i u svoju rođenu dušu. 

Dakle, posmatram ova bića dok sanjivo kuvam jutarnju kafu. Ne čudim se ovim trima divama koje su jedine dovoljno dostojanstvene i gopropadne da cvetaju sve tri u isto vreme i da se i posle šest godina odupru mom ne tako zelenom baštovanskom prstu. Uostalom, nije to teško, u mojoj kuhinji je stepen vlage od gurmanskih isparavanja ravan rasadniku orhideja u Majamiju, a one su osvedočene lepotice.

Read More 0 Comments

Mrsna meditacija

Ponekad zatvorim oči i šetam Beogradom. Brza kao komarac, lagana kao pero, uvek ga vidim iz ptičije perspektive, upetljanog u girlande uličnog svetla, celog, a rekama razdvojenog, podeljenog mostom za koji, kao za ručku kofera, mogu da ga ponesem i stavim u prtljažnik. Moji kapci postanu blende, a oči sočiva na aparatu Ive Eterovića dok slika velegrad za razglednice.

Takve zamišljene šetnje se danas zovu meditacija i svi, pa naravno i mi Beograđani, jer smo uvek prvi u najmodernijem, pokušavaju da ukrote razum, liše se misli koje um samouvereno diktira i ponavlja, pa tako pronađu sreću.

 

Gledaj u vrh plamena sveće, hvataj male praznine u razmišljanju, napravi pauzu u glavi, zamišljaj talase okeana, izdahni brige, udahni izobilje, ponavljaj OM kao Dalaj Lama i njegovi zen sledbenici kad crtaju mandale u pesku dok sve ne zastane. Tako i ja, samo zažmurim i hodam,  postignem nirvanu, časna reč, baš kao monasi iz Šaolina – nema prošlosti, nema budućnosti. Samo Beograd i ja. 

Read More 0 Comments

Zelembać

Odavno ljudima više sebe ne objašnjavam i ne izvinjavam se, jer valjda to da te baš briga dođe i sa godinama. 

Ali vama sam baš i došla u ovu virtelnu kafanu da sve potanko objasnim, pa da počnem za danas:

 

Nikada ne koristim margarin u kuvanju.

 

Kada kažem „podmazan pleh“ mislim na to da dam deci da kockicom putera premažu dobro celu površinu pleha, zatim pospem sa malo brašna koje lupkanjem rukom o ivicu pleha rasporedim u tankom sloju ili u češćoj varijanti - puter koristim kao „lepak“ kojim fiskiram ivice papira za pečenje i papirom pokrijem ceo pleh. Iskreno govoreći, koristim taj pek papir za sve, od faširanih šnicli iz rerne do štrudle sa makom, jer ja fotografišem, kuvam, pišem, pa bar ako mogu ribanje plehova da skratim, stvarno je sjajno.

 

Često dodajem aromu badema, vanile i limuna, koje neuporedivo poboljšavaju kolače. To su ekstrakti koji se prodaju u bio šopovima, prodavnicama zdrave hrane pri pijacama i u bolje opremljenim radnjama, pakovane kao ampulice ili minijaturne flaše od 15 ml, prave ih Dr Oetker ili domaće firme Aroma Kruševac i Eterika Trestenik.

 

Ja kad se nešto pitam, klikćem po internetu i listam knjige, pa iskopam sve što ne znam šta je i onda nema ni teških sastojaka ni nemogućih kolača.

 

Koristim digitalnu vagu sa "tare" funkcijom, koja mi omogućava da samo dodajem sastojke jedan za drugim.

 

Počela sam da kuvam sa 14 godina.

 

Svaki pojedini recept na blogu je lično moj, sto puta oproban, dorađivan i usavršen- za sada.

Iza njih stoji desetine neuspelih recepata i degustatora koju jedu, a plaču, sve u svrhu tešenja razočarane kuvarice.

 

Ne umem da pravim kiflice i nerado spremam sitne kolače. Makaronsi STOP. Jednom se živi.

 

Kada napišem temperaturu pečenja, to znači da se jelo ili kolač ubacuje u zagrejanu rernu na toj temperaturi.

Postoji razlog zašto moje fotografije nisu instagramske i našminkane. 

 

Jedan razlog je slučajan i prinudan, jer sa aparatom i objektivima koje sam konfiskovala mužu bez pitanja, života na Severu gde se za dobro foto svetlo borimo kao afrikanci za vodu i degustatora koji dozvole samo dva - tri škljoca, a onda zahtevaju hitno da se sve seče, raščerupa, podeli i proba – jednostavno nema vremena ni uslova da se premeštam, igram i visim sa plafona za one o'zgo fotografije što su moderne.

Ja merim za vas moje plehove i šerpe koje napamet znam, ja vam štopujem vreme i ono „sipaš brašno dok se ne zgusne“ prevodim u kašike i kasičice. Sve to radim jer silno želim da i vi uživate i zato sto smo isti - i iza mojih slika su pravi gladni ljudi koji jedu hranu i pričaju i ŽIVE te svoje priče, a scenografije se zbrišu za čas ako nisi dovoljno brz. 

Valjda ovako izgleda preduzetništvo u povoju!

Drugim rečima - bolje za sada ne može.

 

Razlog broj dva je nameran, jer iza cele priče stojim i ja, koja ne veruje u lažne slike kežual prosutog brašna po pultu, premazivanje hrane glicerinom i pene za brijanje koja glumi šlag, u slikanje sveže ubranih cvetića pored tek ispečenih kolača i kobajagi slučajnih savršeno laskavo ulovljenih trenutaka. Nemam vremena, jer ja vam ovu pricu ne pričam, ja je živim, pa izvin`te ako je malo sirova i neuglađena.

Ja nisam food blogger, ne bi me oni ni primili, ne bih ni ja htela.

Ja sam life blogger. To sam upravo izmislila - ako već neko nije, jer izgleda da na svetu sve već postoji. Šta ću, mašte mi ne manjka, to ste već skapirali.

 

Ali znate šta još imam? Najbolje drugarice na svetu celom. 

O mami da ne pričam, ona me u froncle seče od ljubavi. Sve one meni pišu filipike i pletu lovorike, ali one su te koje mi postavljaju ova pitanja i inspirišu me da bolje ipak mora da može!

"Briši! Kolač prste da poližeš, a onakvu sliku stavljaš!"

Volim ih onako izistinski, ni din dušmanin mi ništa ne može dok mi one čuvaju leđa.

 

Pitajte me za svaki sastojak koji vas odbija, za svaki postupak koji vas zbunjuje, za sve što sam podrazumevala, a ne podrazumeva se.

 

I evo vam za danas jedna priča, o tome kako se po pitanju sopstvenog nesavršenstva osećam.

Kao neugledni zelembać među orhidejama ovog instagramskog fejsbučkog sveta, ali prkosan i blesav u potpunom uverenju da će zelembaći jednom uskoro biti main stream i preuzeti svet.

Read More 0 Comments

Kad nekog nema

Odmah da kažem, ovo nije ljubavna priča. Moja mašta je toliko jaka i velika, da kad na času joge kažu da legneš u šavansanu, izvrneš se na leđa šakama ka nebu, ispružiš se kao da ne živiš više, i kaže prima jogina: „osetite kako vam je telo teško dok vas Zemlja nosi“. 

 

Ja odmah vidim onu loptu sa kopnima i okeanima što NASA slika iz Svemirske stanice i vidim sebe, minijaturu od tačke u tački od zemlje u tački od Evrope, mene koje rotiram i evoluiram dok mi se ne zavrti u glavi. Ostali đaci se opuste kao što je bio zadatak,  a ja se vrtim u krug dok mi se ne smuči kao na ringišpilu.

 

Razmišljam, kad otvorim oči, ja gledam na gore i tražim kosmos, a neki astronaut tako iz daleka gleda naše uragane i zalaske sunca i vulkane, pustinje i svetla grada u Njujorku, estuare Madagaskara i tirkizna mora i Napulj i Etnu i polarnu svetlost iznad Kanade, može čak i vetar iznad ruske stepe da vidi. 

 

Eto, njemu, kome se ne vrti u glavi i nije mu muka, njemu koji pluta bez atmosfere, njemu smo mi kosmos. 

Iako sam ja samo beznačajno sitno stvorenje na maloj planeti koja kruži oko jedne prosečne zvezde u jednoj tipičnoj galaksiji.

Read More 0 Comments

MALA ZIMSKA TRILOGIJA

Tako nastaju čuda, nemoj da pričaš nikome ništa, ubeđivanje je slabija karta od žive slike. 

Pokaži, živi, smiri ruke i misli da ti se malo pojača dubinski vid i da te preplave laganica i jasnoća iz koje nastaje lava nove snage, zahvalnost za ono što ti je ispred nosa i gejziri novih ideja.

Odmori dušu, ti jedini znaš kako.

Read More 0 Comments

ČUVARKUĆA

 

Šta je zajedničko čuvarkući, lovačkim knedlama i Nike sloganu: Just do it?

Read More 0 Comments

Žirafa na Aljasci

Miris borovine, smola, zemlja, osećaj da na ovom mestu nema baš ni jedne suvišne travke, jer priroda ne gubi energiju na suvišno.

I ja se tu negde uklapam! Mora da je ovo Sloboda... 

Read More 0 Comments

Umetnost življenja zime

Šta drugo da radiš kad dobiješ ćerku sa karakterom dive i ozbiljnim sezonskim padom energije? Zasučeš rukave i izmaštaš ponešto za svaki dan da joj olakšaš zimu, jer vidiš da gubi bitku i ne liči više na sebe u sivilu i hladoći.

Tako, slučajno, brinući o drugima naučiš da brineš o sebi.

Read More 0 Comments

Zimska DIY nega

Uradi sam i individualizovani pokloni su postali moderni imperativ.

Imperative i diktate ne volim, ali volim da poklonim najvrednije što imam - svoje vreme. Moja dva omiljena "uradi sam" recepta, donose radost u kući prilikom pravljenja, priprema ne traje predugo,  sastavljeni su od potpuno prirodnih sastojaka iz apoteke, drogerije i bio šopa, sjajno neguju i po ceni su četiri do pet puta isplativiji od kupovnih produkata. 

Read More 0 Comments

San

Razumem te.

I ja da imam tvoja znanja i ja bih tako uradila.

I ja da imam tvoje temelje, ne bih umela ništa drugo.

Hvala što sam bila isterana iz svoje kože da nadrastem staru sebe i zasijam kroz udarce.

Nisu ni bile uvrede, razumem te, ti si nešto drugo mislio.

I svakim kraul zamahom nekako mi sve miliji taj moj zamišljeni dušmanin. Kao havajci dok rade hoponopono, veslam i ja i ponavljam: hvala na svemu, živeli.

Skinem kamen sa grudi, onoliki! Jer na kraju taj jed je samo u meni ostajao.  

Mislim se, možda me baš sutra nema, pa će mi biti stvarno žao da sam uvređena.

Read More 1 Comments

Kad padne zavesa

Ovo ti je sigurno -  jedino što ostaje u nama su ljubav i smeh, zalogaji i zagrljaji, ne samo naši lični i sebični, već oni u amanet ostavljeni, dati drugima, podeljeni - samo to se računa. Trenuci, sitni i dnevni, najmanje slikani, nemogući za uhvatiti i uglavnom nepovezani sa našim očekivanjima i predstavama o sebi. Ovakvi blistavi fragmenti i emocije, šetnje i reči, pogledi i radosti koji ne mogu da se prepišu ni za hiljadu godina, stotinama svakodnevnih briga i izmerivih uspeha i poraza.

Read More 0 Comments

Handle with care iliti Muka

Svakog nekad stisne muka. Oprobani recept, uradi šta možeš: uzmi okreči onaj deo zida što ti bode oči, promeni raspored nameštaja, složi fioke kao na Pinterestu, plivaj, skrati kosu, struži pete bimštajnom dok ne postanu fino glatke. Izaberem jedno od toga i dovedem do perfekcije.

 

E, sad ako je muka manje filozofska a više opipiljiva, obično se namesti da imam samo jedan onaj prašak što upija sve živo i odmah te ozdravi, kao rukom odneseno. Onda uradim nečuvenu majčinsku  stvar i dam taj prašak sebi umesto nejači i Muškarcu. Kao što reče jedan genijalan tata, kad padne pritisak u avionu, prvu sebi staviš masku pa svima ostalima! Ponekad zaboravim, savlada me mekano srce, pa zakovrnem. Šta onda biva? Ništa. Show must go on.

 

Drugo, setim se šta ono beše raduje. Uvek ima neko sidro koje ne posustaje...

Read More 0 Comments

Crveni kompas

Volim je jer ćudljivo ne kaže “cing” na kraju svakog reda, uprkos očekivanjima drugih, pa makar nekog i razočarala.

Jer me ceo život “Wild is the Wind” i Bouwi-jeve mozaične oči katapultiraju na Mesec za manje od minuta. Jer ona najradije viče sve VELIKIM SLOVIMA! Temperamenta jedna sprava, baš nekako za mene.

Read More 0 Comments

Moj prirodni porođaj

Podsećanje na neka ranija pisanja.

 

Za one koje čekaju.

Za one kojima je  sada trenutak hrabrosti i promene. 

 

Za moj mali doprinos velikoj borbi u koju verujem: slobodi rađanja, kao podrška temama za koje se duboko zalažem godinama - promena zastarelih i agresivnih akušerskih praksi u Srbiji, detabuiziranje pobačaja, promena pristupa u porodilištima i osnaživanje žene u tom smislu, dajući joj centralnu ulogu koja joj i pripada. Pupčanom vrpcom sam vezana za Beograd i želim da u njemu srećne, opuštene i zbrinute majke radjaju srećnu decu. Možda negde bude odjeka, makar i u maloj promeni stručne i ljudske rutine. 

 

 " Znam da „poroditi se“ na mnogim jezicima može da se prevede kao „pustiti se“, engleski „let go“ ili nemački „los lasen“. Poroditi se, to nisu samo kontrakcije i stvar tela, već i te kako mentalna aktivnost u kojoj spreg duše i tela veoma jasno dolaze do izražaja. A ovaj put ću to uraditi, na svoj način, bez lekova, katetera, rezova i strahova! Ali neobično je teško isključiti unutrašnjeg „control freaka“ i dozvoliti da se stvari dešavaju kad one hoće i kako hoće, prepustiti se plimi rađanja."

Read More

Dobrodošla, jeseni

"Nemoj da jesen bude samo žal za ugašenim letom. Miriše na zimu i pečeno kestenje... Stvarno živeti u trenutku znači istinski ostaviti začarane sate vrelog leta iza i uskočiti u novi početak bez osvrtanja! Ne dam ni jednoj sezoni da bude čekanje budućnosti."

Read More

Skok

"Ja sam oduševljena! Šta ti je majka, najmoćnija životinja na svetu, koliko sam jaka i moćna! Sve stižem, sve mogu, kao neki superheroj! Puštam Šarla Aznavura, kao da smo u nekom pariskom bistrou, a ne na ivici nervnog sloma. Dolazi Muž i sve mu to tako pričam, tako polu-gola kuvam, Zadivljen je i štimungom i prizorom."

Read More 0 Comments

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011