Put u središte sebe

Početak - eto šta je na kraju

Odlazimo iz Beograda. Zemlja odredišta: Nemačka. Osećaj kada držiš kartu u jednom pravcu je moćan i zastrašujući izvan shvatanja, izvan opisa, reči i papira. Moj muž i ja smo dali otkaz na poslovima i spakovali sve što imamo na kamion. Spisak za izvozno carinjenje kaže: Knjiga 174 komada+Dečije sveznanje. Umetnička slika komada jedan, “Svečarska kola”, autor Vesna R., Kutije sa nameštajem i pokućstvom - ukupan broj koleta komada 54, orijentaciona težina 1,9 tona. Sadržaj: Krevet bračni komada jedan sa pripadajućim dušekom, Zimske gume za auto komada četiri, Set za ručavanje Oksford za 12 osoba, Čaše za viski “Bohemia”, Dečija kuhinja sa 12 komada drvenog povrća, Jastuk za psa,  Plišani set za kuglanje, Drvena komoda “Venge”, Dečije cipele 8 pari, Ženske cipele 14 pari, Super secko, Cediljka za makarone, Album sa svadbenim slikama 2 kom, Produžni gajtani komada 4…

 

Dakle, dobro je znati da sve što imamo staje u 54 kutije i teži 1,9 tona. Oduvek sam volela izvesnost koju donose brojevi i suve činjenice. Činjenice: Ne znamo ni reč nemačkog, a naša ćerka koja za dve nedelje treba da napuni dve godine govori samo svoj jezik, koji iz milošte zovemo “Kristinjanski”, tek polagano artikuliše bebeće slogove u jezik koji samo mama razume. Ali, idemo - jer tamo će nam biti bolje. Uostalom, ja sam građanin Sveta, govorim četiri jezika, nisam neki gastarbejter već “visokokvalifikovani emigrant”, ne verujem u granice ni podele i mislim da je samo nebo granica..

 

I tako sam ja, natovarena transporterom za psa i mojom devojčicom, sa dva kofera sletela u neku nepoznatu zemlju, sa nerazumljivim jezikom, nakon što sam proplakala ceo let. Sačekao me je moj čovek, milo lice i u očima znak utehe da će sve biti u redu. Ceo odlikaški život bačen niz vodu - nemam auto, nemam posao, nemam prijatelje, nemam zdravstvenu knjižicu, ni ličnu kartu. Za mene ni pošta ne stiže na ovu adresu. Nemam vrtić u koji bih poslala dete, ne poznajem nikog i ne znam ništa. I najgore: oduzet mi je jezik - moj najmoćniji pečat, najlepša glina za igru, za zavođenje, za otvaranje duše, sa sve onim maznim, razvučenim nadobudnim beogradskim akcentom. Stalno pada kiša i nemoguće je nositi moj mantil od kašmira i vune, baletanke, niti  fenirati kosu na ravno. Nema salona za lepotu, a i da ih ima ne mogu ih sebi priuštiti posle zahvata “selidba”. Polako se sa mene ljušti sve što smatram, lepim, negovanim, gradskim, ženskim. Letnje haljine odnela sam u podrum, na kutiji napisala: Aleks, more. Promena boli i nije bila na najmanje laka. Stalno sam van svoje zone komfora.

 

Imam ponovo dve godine, učim da pričam, da hodam, da se ponašam. Moje dete za koje sam najviše strepila  uživa, otkriva oba sveta, govori oba jezika, stiče prijatelje. Ja zaostajem. Moj muž ubrzo dospeva na najviše pozicije u firmi, ja još uvek prevodim dokumenta i radim nostrifikaciju. Ja zaostajem. Porodica je naš beogradski dom preuredila mesec dana nakon našeg odlaska vođeni svojim snovima i planovima, a nesvesni našeg lebdenja u limbu neizvesnosti novog sveta. Sanjala sam kako se podiže parket, kako ovdašnja severna kiša curi kroz plafon u Kneginje Zorke, kako svi zajedno tonemo, nigde usidreni, iščupani iz korena. I da smo želeli više nismo imali gde da se vratimo, nismo imali ni jednu svoju fioku u Beogradu. Mostovi su bili spaljeni.

Šta tebe ispunjava?

Nakon tri godine sedim u koktel baru sa svojim prijateljicama Daniele, Fionom, Sophie i Jacquelin. One to ne znaju, ali ovaj čas smatram vrhuncem svoje snalažljivosti i integracije u novi svet. Lokal je mračan i muzika je glasna, ali mi ćaskamo o ženskim temama. Ćaskamo, ej! Ja ćaskam na nemačkom, sa svojim novim prijateljicama! Daniele priča o želji  da ima još dece. Jacquelin priča o tome kako joj je dosta da bude glavni provajder u porodici. Fiona je uvek psihoanalitički nastrojena i želi da izvuče zaključke iz ženske večeri. Ja pričam o izazovima novog života: položiti ponovo vozački ispit posle 15 godina vožnje, učenje novog jezika sedam sati dnevno u 33. godini,  ponovo polaganje celokupno stručno znanje na stranom jeziku da bih mogla da nastavim da radim kao stomatolog, depresija i malodušnost  zbog pauza u poslu koje sam zbog toga morala da napravim i budem „samo domaćica“ posle skoro dvadeset godina školovanja. Svi se dive neverovatnoj brzini kojom sam naučila jezik, ali činjenica je da ja još svremena na vreme brkam padeže i da svaki sedmogodišnjak priča elokventnije od mene. U rešenju Ministarstva za Nauku i Inovacije stoji da nemam pravo da nosim doktosku doktorsku titulu, a "lažno predstavljanje kažnjava se sa do tri godine zatvora".

 

Ako nisam doktor, vozač, zaposleni, intelektualka, doterana mlada Beograđanka u trendu-

Ko sam ja?

Fiona mi je tada postavila jedno pitanje koje me zateklo, a zatim uznemiravalo u mesecima koji će doći: Šta tebe ispunjava, koja aktivnost je tvoja oaza, šta bi želela da radiš da bi se osećala celom i srećnom? Šta tebe ispunjava?  Sećam se da sam promucala nešto o prijateljima i ispijanju kafe na reci i znala sam da sam u suštini ostala bez odgovora.

 

Te severnjačke žene naučile su me toliko toga, ali ovo ostaje najveći dragulj do sada. To je to. Ja sam običan mediokritet. Rodi se, završi školu, zaposli se, udaj, rodi jedno do dvoje dece. Za sada sam do toga stigla - ne znam šta ide dalje, ali vidim da je razvoj događaja prilično monoton i neobećavajući. Linearan. Horizontalan. Postojao je dodatni problem: kada napraviš zaokret, rez i iskočiš iz šina koje se zovu „teče mi staž“, „čekam da me prime za stalno“, „napunio je dve ipo godine sad je vreme za drugo dete“, gubiš smernice i prepušten si sam sebi. Život više ne teče po redu, već moraš sam da ga osmisliš. To je užasno, jako dugo je stravično pre nego što postane predivno. 

Buđenje

Pisci muzičkih hitova sa top listi kažu da najbolje i najkreativnije ideje dolaze kao da nam neko levkom sipa priču u glavu. Osećala sam da mi misli teku neverovatnom brzinom, sva muka i rane pretakale su se u priče, u iskustva, u saznanje ko želim da budem. Sve nove stvari koje se me izbacile iz ravnoteže i izbacivale iz zone komfora otvarale su mi oči. Buđenje!

 

Morala sam sve to da zapišem, za sve moje žene, moje mile prijateljice koje su lagano u sredini tridesetih tonule kao i ja ugušene teretima očekivanja okoline, aksioma o tome šta treba raditi u životu, koliko i kada dece imati, kandži koroporativnog života ili učmalih državnih poslova, zarobljene u beskrajnim kućnim poslovima ostavljajući  nezadovoljstvu i neizbalansiranom životu mesto gde su nekada rasli snovi, nade i ambicije. Želela sam malo i da ih nasmejem mojim dogodovštinama i trapavim pokušajima da otkrijem ko sam, tako će znati da nisu same i da je u redu držati se jednim prstom sa liticu i da podelim odgovore koje sam brižljivo skupljala duž ovog puta posutog trnjem. Znala sam da prava promena leži u njima, jer su one te koje imaju moć da podučavaju svoju decu, da probude ranije svoje muževe, da naprave plan, da zavole svoje telo,  da odu u drugačiju nabavku, da uprljaju ruke životom. Pisala sam stalno i krila sam to od svojih ukućana. Pisala sam za spas svog života, za odbranu svojih snova, za pronalaženje smisla. Da nahranim svoju nostalgiju prema voljenom gradu koji je bio daleko kao bilo koja druga planeta Sunčevog sistema.

 

Problem je bio što mi je nedostajalo vremena. Morala sam da radim, da pokupim dete iz vrtića, pas je bio neprošetan, kamare neopeglanog veša su se gomilale. Bila sam of lajn, sumnjivo nedostupna, nisam se javljala na telefon, pica je bila već dva puta ove nedelje za  ručak.  Jednostavno rešenje bilo je da ustanem ranije, pre pokreta i jutarnje tarapane. Ili to ili da u stilu FBI agenta Kajla Meklahlana pričam u diktafon sve vreme, tako bi svi znali da sam konačno potpuno skrenula!

 

Počela sam da ustajem u pet ujutro, pojela bih bonžitu, izašla da trčim 5 kilometara, tuširala se i zatim pisala. Malo je reći da je to bio kažnjenički život za nekog ko najviše na svetu voli da spava i ko nikad nije pretrčao ni metar u svom životu! Trčala sam sporo kao puž, najsporije na svetu, ali sam trčala.  Levak je bio prepunjen sve vreme, preispale su se misli, rojile su se ideje. Onaj zli glasić iz pozadine me je opominjao: Ko će tebe objaviti, znaš koliko to košta? Ko uopšte želi da čuje šta ti imaš da kažeš, pa tolike žene se bore sa izazovima fanstastičnih profesija, nose terete, podižu decu od sitniša, samohrano i hrabro pomeraju granice u svim aspektima života. Izbrukaćeš se, svi će videti tvoju intimu. Odlučila sam da ga ućutkam, kad već sanjaš - sanjaj veliko i budi hrabar.

 

Tražila sam način da nas sve kolektivno izbavim iz tog živog blata. O, kad bi samo postojala nova „Knjiga za svaku ženu“ koja bi sada mogla da nam pomogne. Sklad karijere sa rađanjem i podizanjem deceumesto „Iskuvavanje i beljenje rublja“, Vatren seksualni život kao pokretač u braku umesto „Grudnjaci uz različite vrste dekoltea“. Moć izbora da budeš bilo šta umesto „Umeće prostiranja stola“, Sazrevanje, a ne starenje umesto „Kalendar sađenja cveća. Bez zabune, ovi detalji čine divan začin životu i jesu važni kao oruđa za svaku kompletnu ženu, samo nisu dovoljni za izbavljenje. Odgovor je ležao u veštinama naučenim u novoj sredini i njenim običajima, kao i činjenici da sam se našla u vakumu lišena svih pokrića, prinuđena da se upitam od čega sam napravljena.

 

U pisanju je vreme vrtoglavo prolazilo. Sati su se pretvarali u minute, sve dublje me je uvlačio vrtlog izmaštavanja te mamasite koje zna šta hoće i drži sve u svojim rukama. Predamnom je stajao ozbiljan ispit za nemačku aprobaciju i izjednačenje diploma, da pokažem sve što sam u proteklih par godina naučila radeći u novoj zemlji. Čeka me „Ispit jednake vrednosti”, a ja gubim vreme na samospoznaju! Skoro sav novac koji sam zaradila od stomatologije uplatila sam za upisninu za ispit, učila i materijale istovremeno bolno shvatajući da u ovom trenutku uopšte ne želim da radim taj posao.

 

Mnogi bliski ljudi pitali bi me kako napreduje učenje i kada planiram da polažem za novu dozvolu.

Ne znam.                                                           

Praviš pauzu?

Ne, nisam sigurna da ću se više ikada baviti time.

Pa, šta ćeš sada da radiš?

Ne znam.

Videla sam jasno sažaljenje i strah u očima, zbog mog „neuspeha“ , a ja sam se osećala oslobođeno jer sam naglas priznala istinu, SEBI, PRED DRUGIMA. Kao hokus pokus, ti drugi su istovremeno izgubili moć svojih mišljenja i  prećutnih osuda, to mi više ništa nije značilo. PRIHVATILA SAM TRENUTNO STANJE.  Rat se vodio sve vreme u meni, a ne protiv drugih i uprkos drugima. Ukoliko znam ko sam i gde sam, ne treba mi odobravanje. Ti si Aleksandra. Ti si Žena. Ti si moćno energično biće i sve što postoji na ovoj planeti stvorio je neko tebi sličan.

Prihvatam da nemam posao.

Ja ne mogu trenutno da imam decu.

Nije tvoje vreme za _________

Niko mi neće pomoći oko _______

Neću se preseliti iz Beograda.

Neću ostati u Beogradu.

______ je iza mene - ispred mene.

 

Možda u prvi mah deluje deprimirajuće, ali je zapravo oslobađajuće otpuštanje tog stravičnog grča i novi početak, to jest predstavlja platformu za „preuzimanje kormila, bilo da je u pitanje razvijanje strpljenja ili munjevita akcija.

 

Sinulo mi je da sam osoba za svoju porodicu, za sve ljude, za govorancije koje će inspirisati, za razmene emocija i da ukoliko ostanem u četiri zida radnog mesta, rastrzana između doma i ambicije,  služeći sumanutim šefovima i mereći svoju vrednost po tome koliko visoko sam se popela na poslovnoj lestvici moja duša na sigurnom putu silaska u veoma mračni ponor.

 

Majstori meditacije kažu da je važno tačno zamisliti svoj san, obogatiti ga detaljima i jasno ga videti ispred sebe. Brižljivo sam isecala materijal za svoj mentalni kolaž, doslovno umom  fotografisala scene i sklapala priče. Maštala sam kako držim svoju knjigu u rukama, kako je potpisujem s ljubavlju poznatima i nepoznatima,  kako pričam o mamasiti, kako mi čitaoci se osmehuju se i prihvataju me, razgovaramo i učimo jedni od drugih. Tu su i moje prijateljice sa decom, kume, moja sestra, mama,  prijatelji iz detinjstva, vidim jasno sva njihova lica. Osmehuju se ponosni i puni podrški. Živa reč putuje ženskim vezama, prepričavaju se nove ideje i sitnice se polako menjaju - način kako sebe vidimo i kako se ponašamo u svakodnevici. Sve zajedno menjamo običaje i merila da bismo spasili MamaSitu Beograđanku, tu vrstu na ivici istrebljenja.

 

Sada shvatam da je ovo otvoreno sanjarenje presudnoiako je bilo najteže od svega. Neverovatno koliko treba da budeš smeo da izmaštaš takve stvari bez ikakvog realno oslonca, sa svog kauča, bez novca za investiranje, na jeziku koji kilometrima unaokolo niko ne razume?!

 

Jasno mi je da sam celog života želela da pišem. Možda sam odlikaš i možda je u mom svetu i našem jugoslovenskom sistemu vrednosti dok sam odrastala to bilo neprihvatljivo, nemati stalan posao i zasnivati svoj život na onome što te zabavlja, ali ja sam po duši umetnik. Ne želim da se više bavim naukom na način kao do sada. Želim da uživan u profesiji. Želim da imam puno dece i slobodu da provedem vreme po svom planu sa njima. Ne bojim se da ću ostati domaćica, da ću dobiti otkaz, da nećemo moći da platimo šta treba, da neću ostaviti za sobom ništa vredno pomena, da neću uspeti..

 

Pišem poglavlja Novoj Beograđanki i pišem istovremeno nova poglavlja svog života. Priča o mentalnom preporodu dešavala se u isti mah sa uspesima o kojima sam mogla samo da sanjam i sa najlepšim periodom lične ispunjenosti, iako je spolja izgledalo kao da je sve propalo i pošlo po zlu u mom životnom planu. Možda se sve i nije tako desilo, ali u tom trenutku je svakako baš tako izgledalo kao što je ovde zapisano. Kada sam shvatila ko sam i šta želim neopisiv entuzijazam i olakšanje su  talasali mojim telom, a časovi post spisateljskog uzbuđenja unosili su neverovatan polet u svakodnevicu. Osećam da mi se koža zategla, ljudi primećuju neku promenu na meni. Počinjem lakše da se budim ujutru. Moram završiti pisanje, jer se bojim da će nestati, da će mi misli pobeći, da neću stići! Ponovo sam držim kartu u jednom pravcu u rukama. Moćno je.

 

 Sad ili nikad.

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011