Čudak

Posmatram. Mislim da je baš POSMATRANJE ključ svakog napretka. Gledam ljudima cipele, oči, šake, ponekad udarim "mute" dugme i samo gledam, jer u tome je tajna empatije i uvida i u svoju rođenu dušu. 

Dakle, posmatram ova bića dok sanjivo kuvam jutarnju kafu. Ne čudim se ovim trima divama koje su jedine dovoljno dostojanstvene i gopropadne da cvetaju sve tri u isto vreme i da se i posle šest godina odupru mom ne tako zelenom baštovanskom prstu. Uostalom, nije to teško, u mojoj kuhinji je stepen vlage od gurmanskih isparavanja ravan rasadniku orhideja u Majamiju, a one su osvedočene lepotice.

Čudim se ovom ekscentriku, prkosnom jamajčanskom origanu koji ima tako žestok miris i ukus da je potpuno neupotrebljiv u kulinarstvu, a lepota mu nije jača strana, posebno u ovakvom okruženju. Čudak. Drugačiji.  Neshvaćen. Neopterećen okolinom niti pretnjama Gazde kuće da će ga “majkemi sutra iseći” jer ničemu ne služi. Uporno ga trimujem da ne upada baš previše u oči, on opet naraste.

Ovaj zelembać zna tajnu.

 

Nije čudno što sam ga baš sad zapazila, baš kad sam počela da pišem i kuvam na daleko i široko. Uspešni ljudi su mi rekli: suviše su ti obične rečenice. Skrati priče. Mnogo ti je to poetski. Malo ko će to razumeti. Ljudi vole da vide stvari koje ne mogu da imaju, a ti imaš obično posuđe. Loše su ti fotografije.

 

A ja zapela da budem one man band, obukla se u ljubav i tvrdoglavost, pa krupnim korakom napred marš. Da poklonim za džabaka ono što sam stekla, da što dalje stignu lepi trenuci i najbolji zalogaji. Da kažem da iz najvećih problema dolaze najbolja rešenja, iz najvećeg izazova najdublja mudrost. Da olakšam gorke pilule koje sam odavno prežvakala i ukapirala. Merim moje tiganje i šerpe koje napamet znam, štopujem minute kuvanja i dinstanja, samo da i onim ljudima daleko u digitalnom svetu bude savršen ručak!

Jer jedino što judi ne mogu da imaju nisu ni tacne ni tanjiri, ni torbe ni cipele, nego u mojim i tvojim očima zapisana memorija životnih muka i divota.

 

Prvi mesec u godini se bliži kraju i sada ću da napravim spisak svojih Neželja.

 

Neću da stavljam glicerin na kolače da ispadnu sočniji na fotografijama i penu za brijanje umesto šlaga.

Neću da prodam svoje snove bambadava.

Neću da izgledam bolje na ekranu nego uživo.

Neću da se pravim, hoću da budem prava.

Neću da patim da ugađam jednako i veganima i tradicionalistima, i prijateljima i hejterima, i našim i njihovim, jer svetu se ne može ugoditi. Samo sebi, sebi definitivno mogu ugoditi.

Neću da se suprotstavljam životu, pustiću ga da i on nekad vodi.

I neću više nikad da kažem: "hvala, niste trebali." 

U našim balkanskim dušama ima nečeg, teatralnog, duboko orijentalnog, sladunjavog, podilazećeg, usiljeno skromnog što nas tera da kategoriju nećkanja i snebivanja pri primanju darova ili komplimenata, prvog ili poslednjeg parčeta torte pretvorimo u kraljevsko nadmetanje skrušenosti, sport sa virtuoznim manevrima i dugim pasevima.

 

Znaš gde treba da kažeš “ne”? Tamo gde kažeš "da", da bi bio fini, da koga ne razočaraš, da se ne obrukaš, tamo gde te razvuku kao žvaku između obaveza i mogućnosti. Tamo gde radiš jer “se valja". 

Rasteretio se  jedan origano  ružnih sećanja, gorčine, samokritike, „ne mogu“, odlaganja za sutra, pritiska od potvrde okoline, emocionalno iscrpljujućih likova iz okruženja, pa možemo i mi!

 

Uživam u razmenama sa ljudima, dozvoljavam da mi napune srce, ali uz brigu o sebi, poštujući vlastite potrebe i dopuštanju sebi da kažem jedno baš glasno NE kad zatreba.

 

Pre više od jednog veka, Mark Tven se osvrtao  na svoj život i napisao sledeće: "Nema vremena, tako kratak je život, za prepirke, izvinjenja, prezir, pozivanja na odgovornost. Imamo samo vremena za ljubav, i to samo tren, tako reći, za to."

 

Znam ja da će hrabri Jamajčanin da postrada od mog Domaćina kad - tad.

Ali niko neče reći: Smirio se. Reći će: Taj se naživeo!

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011