Mrsna meditacija

Ponekad zatvorim oči i šetam Beogradom. Brza kao komarac, lagana kao pero, uvek ga vidim iz ptičije perspektive, upetljanog u girlande uličnog svetla, celog, a rekama razdvojenog, podeljenog mostom za koji, kao za ručku kofera, mogu da ga ponesem i stavim u prtljažnik. Moji kapci postanu blende, a oči sočiva na aparatu Ive Eterovića dok slika velegrad za razglednice.

Takve zamišljene šetnje se danas zovu meditacija i svi, pa naravno i mi Beograđani, jer smo uvek prvi u najmodernijem, pokušavaju da ukrote razum, liše se misli koje um samouvereno diktira i ponavlja, pa tako pronađu sreću.

 

Gledaj u vrh plamena sveće, hvataj male praznine u razmišljanju, napravi pauzu u glavi, zamišljaj talase okeana, izdahni brige, udahni izobilje, ponavljaj OM kao Dalaj Lama i njegovi zen sledbenici kad crtaju mandale u pesku dok sve ne zastane. Tako i ja, samo zažmurim i hodam,  postignem nirvanu, časna reč, baš kao monasi iz Šaolina – nema prošlosti, nema budućnosti. Samo Beograd i ja. 

Iskrcam se na Glavnoj Železničkoj stanici kao putnik koga su kušet kola izdinstala kao luk na providno. Krenem odatle jer tu se stiže, a tu se pokazuje da si domaći. Džekovski, ali uljudno markiram teritoriju: Ne, treba vožnja, hvala. Ja ću pešaka. Taksista rezignirano klimne, nisam mu zanimljiva. 

Krenem na Zelenjak, da se razveselim. Vatrometi boja, crveno voće na kilo, zelene salate sa imenom i prezimenom, broja im se ne zna, lubenica slatka kao med i krompir sa Avale. Buvljačka roba na prevrnutoj kartonskoj kutiji čije dno glumi štand, „ajmo žene, kese, torbe!“.

Izblednirano  naše balkansko i orijentalno, gurmansko i švapsko, karavansko-nomadsko i slovensko, to vrvi, to lupa, to zvecka, to stisnutim pesnicama bije po asfaltu, udaračka sekcija grada ili srce ako hoćeš. Ne staje ni zbog koga i ni za koga, damara i vrišti i ide u svim pravcima.

 

Ponekad nemam strpljenja za gužvu, pa  umesto da idem tuda, oborim sa Stanice desno kroz Sarajevsku do Franša, gledam iz tramvaja Karađorđa i park, pa na prečac odlučim da nešto zamezim u Avalici. Odjednom padne sneg do kolena i rešim da završim putovanje kod Voždovačke crkve. Ispred porte sedi devojka i prodaje mimoze, uzmem dva buketa, dam joj više nego što traži. Udari me u čelo misao dok odlazim: Čista slučajnost ko ovde danas sedi, a ko stoji. Jeftina kockarska sreća. Zapalim sveću za Sv. Jovana, pa kući.

Nekad mi nije dosta, pa nastavim.

Otopi se sneg, a ja  krenem ka Tašu, cveta ono žuto divlje cveće i miriše na sveže pokošenu travu i smog zajedno. Kao da imam dvadeset godina tako sam hitra dok šetam psa i samo klimanjem glave, bradom na gore pozdravim komšije. Nemam vremena da sednem u Šansu.

Biće vremena opet jednom, jer Poslednja Šansa- tako nešto ne postoji, uverila sam se. Pojedem krempitu u Maderi jer idem na Reku, a za to treba snage, i plivačke i duševne.

Ipak, pre nego što pređem Pančevači most, hoću na kratko do Ustanove za Kulturu Palilula. Krupnim slovima piše: “Centar za kulturu Vlada Divljan”. Setim se, nema više Vlade. Utonem udobno u crvenu fotelju kao iz Linčovog filma, a Vlada dođe na platno bez kolora i otpeva mi : “Devojko mala, pesmo moga grada..” Jer tako je red. Ostali se klibere u fabričkim keceljama i kostimima, samo on u rolci i sakou me pogleda svojim dečačkim setnim očima i kaže: Samo opušteno, sve je u redu. "Ajmo Maljčiki, raz, dva tri…"

Ispred za barom kao u Paket Aranžmanu, mlad i pošteno ucirkan Dragan Jovanović kaže: “Bravo Majstore, svaka čast kako sviraš! Onaj fis dur kako si izvukao… Ajmo fajront.”

Izađem na ulicu, udahnem košavu u oba plućna krila i zaronim u Dunav, taman i spor. Ronim na dah do Jojkićevog dunavca, a gazda Vule me već čeka sa salatom od kečige, tufahijama i hladnom temjanikom. "Gde si ti, nema te sto godina!", maše i smeška se domaćinski.

 

Šumi reka kao kraj programa u televizoru, čuje se voda, iako su svi moji  tu i žamore. Slušam jezik na kome se ljutim i na kome volim, srski jezik – naddijalekat umišljeni, žargonizovani i vulgarizovani beogradski, bez dužina i sa uzlaznim akcentima gde im nije mesto. I uvek je neko indijanac ili je nešto divča, neko je došao iz kulovine pa nema nikakav kredibilitet, pršti jezička arogancija koja bi Google Translate bacila u zbun, pa u depresiju. I nismo samo uobraženkovići velegradski, jer što je najvažnije, ponekad se i sami sebi podsmehnemo zbog toga. 

Nema algoritma da prepozna ovu divotu kad si kod kuće. Kažem sebi, onako, bez povoda: "Bravo, majstore."

 

Odavde nikad ne umem da se vratim stvarnoj kući. Samo zemljani neobeleženi putevi do grada, a u mojim đonovima  jedino senzor za navigaciju ljutim betonom. Valjda će neko da me poveze do Vuka, dalje mogu sama do Surčina. I neću, majke mi, da idem u Nautičko selo na palačinke sa orasima, obečavam da idem pravo na avion u moje „sada“.

 

Pružam kartu u jednom pravcu, ali nije frka, vratiću se ja brzo, ako sam uopšte ikad otišla.

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011