Kad nekog nema

Odmah da kažem, ovo nije ljubavna priča. Moja mašta je toliko jaka i velika, da kad na času joge kažu da legneš u šavansanu, izvrneš se na leđa šakama ka nebu, ispružiš se kao da ne živiš više, i kaže prima jogina: „osetite kako vam je telo teško dok vas Zemlja nosi“. 

 

Ja odmah vidim onu loptu sa kopnima i okeanima što NASA slika iz Svemirske stanice i vidim sebe, minijaturu od tačke u tački od zemlje u tački od Evrope, mene koje rotiram i evoluiram dok mi se ne zavrti u glavi. Ostali đaci se opuste kao što je bio zadatak,  a ja se vrtim u krug dok mi se ne smuči kao na ringišpilu.

 

Razmišljam, kad otvorim oči, ja gledam na gore i tražim kosmos, a neki astronaut tako iz daleka gleda naše uragane i zalaske sunca i vulkane, pustinje i svetla grada u Njujorku, estuare Madagaskara i tirkizna mora i Napulj i Etnu i polarnu svetlost iznad Kanade, može čak i vetar iznad ruske stepe da vidi. 

 

Eto, njemu, kome se ne vrti u glavi i nije mu muka, njemu koji pluta bez atmosfere, njemu smo mi kosmos. 

Iako sam ja samo beznačajno sitno stvorenje na maloj planeti koja kruži oko jedne prosečne zvezde u jednoj tipičnoj galaksiji.

 

Možda to samo govori veliki umor iz mene. Onako esencijalni umor kad ključeve od kola pružaš ka vratima od kuće i čudiš se što ne radi dugme za otključavanje i onako kad pritiskaš česmu od lavaboa da isključiš fen. Tako mi i treba kad noću živim, a danju ide nekako…

 

Trebaju mi stvarno teški smetovi da pokriju zemlju i oštra zima, da Dimitrije Karamazov oživi i da me povede sa sobom i sa Ciganima na saonicama kroz ruska prostranstva. Pretoplo je za Badnji dan. Ustajem i čeka me kaleidoskop ludila u kome zvoni telefon i škripe gume i pozivnice za događaj sa finim evropskim svetom, dok se meni okreću scene iz onog Kastelitovog filma Non ti muovere i tekst Albertijeve pesme Verenica. I dalje mislim na onog zamišljenog astronaut negde u sopstvenom polju gravitacije i odsečenog od ostatka vasione.

 

Ovo je priča kako nekog nema, a opet možeš da osetiš toplinu te daleke prijateljske galaksije, jer svako malo doleti ka tebi neka kometa, veličanstveni spektakl svetlosti sa mesta gde se spajaju Um i Srce. Sećanja, prekognicije i intuicije, bizarni sinhroniciteti, snovi u kojima taj koga više nema ne pregovara sem očima, zaljubljenost u život od zaljubljenosti u te svoje gradivne elemente, u to kako si zarobljen srećan i mlad u nečijim zenicama.  Materija je i onako jedan precenjeni oblik Energije!  

Ovo je priča kad nekog nema, a ima ga i dalje non stop.

Jedino, ne možeš ništa da ga pitaš, to je šteta.

Da mogu da mu postavim jedno pitanje, ja bih ovako: "Jeli, a jel' i ti mene nosiš baš svuda sa sobom po ceo dan, svaki dan?"

 

Mislim na Šerbedziju kako recituje Bila je ljubavnica Majakovskog - "Rusijo moja zelena, rekoh joj nježno dok se umorno previjala oko mojih poljubaca, volim te više no što moj stari voli Josipa" i pribojavam se, neću te prepoznati ako se sudarimo iza nekog ćoška, ako se mimoiđemo na pešačkoj zebri ili stanemo kraj iste police u marketu.  Ja sada na desnoj ruci nosim ćilibarnu narukvicu i na levoj ruci prsten od 4 akvamarina. Tri su prava, a četvrti je lažnjak. Duga priča. Levi gornji očnjak mi je rotiran tako da jedini daje pečat ravnom osmehu.

Dok čekam u redovima čitam knjige norveških i japanskih pisaca i pokušavam da radim sve što savetuje Kurt Vonnegut u onoj pesmi Everybody’s Free. I stalno zaustim da ti nešto od svega toga kažem i pokažem.

Danas bih ti skuvala čaj od lipe  i možda bih te pitala da mi pričaš o sebi iz davnina kad su padali veći snegovi. Možda.

 

Ponekad me to toliko životno  raduje, da zamišljam kako na Karnevalu plešem sambu ulicama južne hemisfere ili pešačim kroz prašume Amazona. Dođe mi čak da se predstavim lažno kao gospođa da Silva i glupiram se, mada niko ne bi poverao, jer ja stvarno preozbiljno shvatam sebe. To želim da promenim.

I niko mi ne bi poverovao, jer nemam gypsy-esque features! A ipak, jedan garavi nomad živi iza plavih zenica, jedan crni gitano vrele krvi što mi ne da ni časa da zastanem.

Da li ti znaš šta je Al mal tiempo buena cara?  Osmehni se kad je teško, pisalo je na zidu jedne učionice u kojoj sam učila sve o Amenabaru, Almodovaru i Bigas Luni, o tome kako da napravim pravu paelju i sangriju, gde sam recitovala Nerudu,Gabrielu Mistral i upijala boje Goje i Velaskeza. A znaš li ko je Ruben Dario? On zna sve o noćnim pticama, sudbini, snovima i ljubavi. Stalno bih te zamarala sa nekim pesmama i bila nesnosna kad je mesec pun. Dobra vest, mislim da bi ti se svidela moja štrudla sa makom.

 

Da ti ispričam kako sam jednom otišla u Barselonu da proživim  najsrećnije trenutke svog zivota.  Dok si srećan ubeđen si kako si srećan kao nikad i to je dobro, ali šta se sreće namnožilo i naređalo tek posle! Semana santa, povorke ljudi i maske duž Gotske četvrti...

Sećam se kako sedim na brdu Monžuik, plačem od uzbuđenja, jer puca pogled na Barsu i Plaza Espanja u vatrometu muzike, vode i svetla Magičnih fontana. Vivaldi, Mocart, Šopen i na kraju Fredi i Monserat:

 

Barcelona - It was the first time that we met

Barcelona - How can I forget...

 

Ostavi staru sreću, neka mesta nikada više ne treba obići kako bismo im se uvek mogli vratiti. Samo hodaj dalje.

Lepo kažu, neke ljude nikada ne bi trebalo sresti kako ih ne bismo nepovratno izgubili.

 

Ali tebe bih baš volela da mogu još jednom da vidim, iako te nema.

Da te pitam ono pitanje, da li i ti mene svuda stalno nosiš.

Da ti kažem da te pamtim, mada to bi bilo žestoko potcenjivanje. Ni večnost ti ne može ništa, a kamoli tričavih par decenija.

 

Ovo nije ljubavna priča, ali ti ako baš hoćeš, može da bude.

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011