Žirafa na Aljasci

Miris borovine, smola, zemlja, osećaj da na ovom mestu nema baš ni jedne suvišne travke, jer priroda ne gubi energiju na suvišno.

I ja se tu negde uklapam! Mora da je ovo Sloboda... 

Priznajem nisam neki šumski čovek, onaj što razume prirodu, vere se po drveću i razlikuje vrste vegetacije i po mraku, čita iz panjeva i mahovine i uvek nađe pravi put. Kada bih otišla na orijentiring, to bi se verovatno završilo policijskom i vatrogasnom potragom i suzama najdražih.

Dete sa ljutog asfalta, uštirkano, zaštićeno, odraslo u najlepšem staklenom zvonu na svetu. Priroda su za mene bile slike iz udžbenika prirode i društva, more i skijanje između Pančićevih omorika.  Podela reljefa, nabroj tekuće i stajaće vode, Severnjača, Mala i Velika kola. Čista petica!

I tako sletim pre pet godina na nepoznatu planetu gde je planinarenje i hodanje po šumama i gorama obavezni deo svakog slobodnog trenutka i obeležje zdravog čoveka i još zdravije dece. Sletim u sred nacionalnog parka u podnožju Ardena, beskrajnih hektara smaragdno zelene šume, gorskih očiju  i vulkanskih močvara.

Klima, kažu, okeanska. U prevodu to znači da 265 dana godišnje pada kiša koja miriše na so iz Severnog mora, spusti se vlaga na kotlinu oko grada pa čovek kontinentalac diše na škrge, lamentira nad zlim spletom okolnosti i skriva se na zatvorenom i toplom.

 

Imam pravo da kažem da ne postoji loše vreme, već samo loša odeća, jer sam u toku dve godine koje sam bila bez automobila svaki dan prelazila oko tri  kilometra peške sa tada trogodišnjim Miškolinom. Ona bi vozila bicikl i po kiši i po vetru, nekada bismo dolazile potpune mokre, iscrpljene, blatnjave. Ponekad nas je sunce nagrađivalo i vetar duvao u leđa, a mi uživale u malim razgovorima i osmesima. 

Nemati svoj lični automobil, to je bio najveći udar na moju samostalnost i način života.

Cipelirati beskrajno uzduž i popreko po nepoznatom gradu, dok se ne potroše đonovi. Cipele sam bacala na nekoliko meseci, jer su bile oglodane, izlizane i otvarale su im se rupe. Košmar. Ujedno i najveći poklon da postanem bolja i snažnija verzija sebe.

 

”Časovi  jahanja u Jahačkom klubu Pohen održavaju se u svim vremenskim prilikama, bez izuzetka. I po kiši, snegu, gradu i vetru kombinujemo jahanje na zatvorenom i na otvorenom u okviru placa Škole jahanja. Ukoliko je najavljen orkan, pozovite Školu da proverite da li su planirani časovi eventualno otkazani.“

 

U okviru gore pomenutog konjičkog kluba naučili smo još jednu iznenađujuće neprijatnu stvar. Mali jahači su u obavezi pre svega da dovedu ponija sa livade, da ga hrane, osedlaju, timare i druže se sa konjima, da čiste ono što mali šetlandski ostave iza sebe i tek na krajnjem kraju uče da jašu!

Naravno, pre odlaska smo uradili alergo test na sve životinje, za svaki slučaj.

Naime, otac moje dece je alergičan na krave, pri približavanju štali lice mu se ospe plikovima, a oči suze i nesnosno kijanje od polena livade se nadovezuje. Svi troje imamo najbelji tip kože koji dobija opekotine i alergiju na sunce od prolećnog  odsjaja u podne. Ja lično sam kravu i kozu prvi put videla sa dvanaest godina. Iz autobusa.

 

Sve u svemu, jedna svilena porodica koja bi u vremenima i prilikama nekadašnjeg života na gazdinstvima, rada u polju i boravka na otvorenom, jednom rečju - izumrla. Ali, naša ćerka je već dve nedelje demonstrativno šetala dva zamišljena konja, Flekija i Braunija, vezivala ih ispred vrtića, hranila ih pred odlazak u park, ispuštala njišteće zvuke brzo ih jašući po pešačkim prelazima. Nema alergije da nas spasi, moramo u šumu.

 

Kupila sam ozbiljnu outdoor odeću, ranac i rešila da odem da se upoznam sa prirodom. Randevu na slepo posle 35 godina i 24 dana, pa kako nam bude. O, kako mi je u početku bilo teško da se nateram u „to blato“! Da trošim pare na gojzerice umesto na salonke. Da zanemarim kako izgledam i prepustim se samoći.

 

Šta je meni, pa ja sam evolucijski fantastična jedinka, iščupana iz svog prirodnog habitata koja je od adaptacija napravila umetnost!

Takoreći, uspešna žirafa na Aljasci. Mogu ja to.

 

Sad, da bi žirafa napravila evolucijski skok mora da se istera iz svoje zone komfora, da se suoči sa novim, da rastegne svoje talente i stavi se u niz nepoznatih situacija, i da proba da pritom ne izumre. Ta magična zona između uživanja i sagorevanja, to je ključ. Mi smo na ovu planet došli po nova iskustva, a ne da hodamo utabanim stazama i pokrivamo se ćebetom preko glave!

 

Blato. Ta jedna reč opisuje moje prvo šumsko iskustvo i koračanje kao da hodam po Everglejds močvari gde u mulju leže krokodili koji će me izbrisati sa lica zemlje u trenu. Na licu me odaje grč mešavine gađenja i anksioznosti.

Za utehu, pevam u sebi "Oh my love", kaže Džon Lenon, po prvi put su mu oči otvorene, po prvi put jasno sve vidi, i očima i srcem.

 

I tako korak po korak, dan po dan, pobeđujem sebe i moj hod postaje sigurniji, a onda se desio pravi preokret. U lutanju zelenilom potpuno sam po prvi put izgubila pojam o vremenu. Ponekad smo zarobljeni u konceptu vremena čak i kada je u pitanju slobodno vreme, jer je ono ograničeno - provesti vreme bez svesti o njemu je neverovatno oslobađajuće!

 

Blato je prestalo da mi smeta jer nisam gledala na dole, već na više ka nebu i vrhovima četinara. Promenila sam fokus i to mi je bio najdragoceniji poklon, činilo mi se da su tih par sati upravo ukradene od večnosti, nepotrošene, blistave. Nismo ostarili, nismo ih izgubili!

Waldeinsemkeit - nemačka reč koja ne postoji u drugim jezicima, „osećaj samoće u šumi“. Učini ti se da možeš malo dublje da udahneš , prepustiš se koračanju i oslušneš: Tišina, oko tebe i u tebi.

I vetar i drveće i oblake, sve sada vidim jasno kao Lenon u onoj pesmi koja me tešila kroz blato.

Neki nebeski osećaj, kao njegovi akordi i glas, neusiljen i čist.

 

Nisam znala da li je i dalje jutro ili je već podne, koliko dugo hodamo, misli su prestale da prave buku i osetila sam kako šuma menja moja čula utrnula od preteranog razmišljanja i buke ulica.

Miris borovine, smola, zemlja, osećaj da na ovom mestu nema baš ni jedne suvišne travke, jer priroda ne gubi energiju na suvišno. I ja se tu negde uklapam! Mora da je ovo Sloboda...

Osećaj mira. Lakoća, spokoj, olakšanje, jednostavnost. Lakoća i neusiljenost su drugi ključ!

 

Laganica u kojoj kliziš i shvatiš: Neću da IZGLEDAM, hoću da BUDEM!

EASY does it, kažem životinjčetu kopitaru sa sedlom koje mi pravi društvo i strpljivo je za moje šumsko neiskustvo, kažem i sebi u isti mah.

Samo lagano. Pomislim, nećeš valjda da te svi ostvareni snovu zateknu u isti mah? To bi bilo dosta nezgodno.

Osetila sam kako me šuma leči od neuroza svakodnevnog života.

 

Znam, nije lako u  betonu okovanom megalopolisu gde svaki odlazak  prirodu znači vožnju kolima od barem pola sata. Pokušaj - ustani rano  u subotu, probudi ukućane ili prijatelje, spakuj termos kafe, zemičke, komad sira i jabuku i put pod noge - umesto porodičnih ručkova, kafića, nabavke ili ribanja rerne. Neće kuća izgoreti, niti će svet stati.

Sigurna sam da se među tim zelenilom, u tišini bez vremena krije kap iz fontane večne mladosti za sve nas.

 

Hajde, žirafo draga, obuci se dobro, pomeri svoje granice, ne mari za blato i kišu.

Uđi u šumu izvan svoje komfora, šta god bila ta tvoja šuma.

Tamo u budućim izazovima čeka te bolja verzija tebe i momenti čiste sreće.

 

 

 

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011