Biće sutra

Postoji nešto što se zove katastrofizacija i taj koji obavlja radnju katrastrofira.

Jeste, reč sam možda izmislila, ali izazov katastrofizacije je stvaran. Crna ptica zloslutnica koja od muve napravi magarca, uvek nađe iglu sumnje u plastu obilja i živi u nekoj imaginarnoj stvarnosti unakaženoj armagedonom najnepovoljnijih mogućih scenarija. Strah...

Žene su majstori ovog sporta i prirodnu kompleksnost mozga nije teško uposliti da katastrofira. A ja?!

Ja sam sensej, crni pojas deseti dan. Crnje biti ne može.

Majčinska ljubav se izgovara: Brinem. Učili su nas da je briga odgovornost, kako sad ja da budem bezbrižna, jer, koliko se sećam, nije se dobro proveo cvrčak u basni!

Žao mi je što nisam bolji statističar, ali rekla bih da se gotovo ništa od mojih crnih sumnji ne obistinjuje onako kako sam ja to izmislila. Najveće brige bile su mi situacije koje mi nisu ni pale na pamet. 

Perpetuum mobile ne postoji i energija uložena u briganje ne vraća se u pomoć kad svane jutro u kome se zaista desi katastrofa i baš ne vredi potrošiti svoje resurse na one imaginarne izazove koji se nikada nisu desili. Tada svaka ušparana vedrina i te kako dobro dođe!

Za mene je to jutro došlo pre zore u luci Livorno, a i dotle me je na okupu samo držala lepota Tićina, švajcarskih Alpa i jedan kratak, ali do duše probojan pogled na Lago Mađore.

 

Mislila sam da ću da umrem, baš tu, u zemlji svojih snova, najlepše hrane i mediteranskog hedonizma. Ne vredi Toskana ni pet para ako ja umirem!

Nije to figurativno umiranje, od dosade, razočaranja ili tuge.

Petnaest sati truckanja udaljeno od moje kuće, a baš je moralo tako da bude da prethodnu noć završim na hiruškom stolu. Intervencija mala, a muka velika, telo samleveno i iscrpljeno, cela apoteka ne pomaže. Vruće, pa hladno. Mučnina i drhtavica kao zemljotres, mislim da nije od groznice nego od tektonskih pomeranja u meni.

Možda je i trebalo da ostanem kod kuće a ne da putujem na svoj rizik, kako kaže lekar, ali koferi su bili spakovani, taman zgodno da se pokupim i da sve povrede i razočaranja ostavim za sobom.

Dva velika plava oka koja pitaju:

“Mama, kad krećemo na putovanje tvojih snova?”

SAD. Sad krećemo na putovanje mojih snova, mila moja, to se ne odlaže.

Nemoj da misliš da ja nikad ne odustajem. Odustajem i više nego što treba, ali ovaj put biram drugačije.

U tom trenutku bi mi žao svih lepih stvari koje sam čuvala za posebne prilike. Moram ovo da izdržim, a onda ću svaki dan na napravim posebnom prilikom. Piću kafu u pidžami iz najdragocenijeg servisa, nosiću onu savršenu crnu malu haljinu nekog običnog popodneva i spavaću u najlepšoj posteljini koju imam. Zamisliću da mi u goste dolazi počasni gost, mada ne mogu tog gosta da vizualizujem bolje od sebe same, svog deteta i svog čoveka.

Sa prozora sobe vidim Ligursko more, vidim brod na koji treba da se ukrcamo i znam da smo tek na pola puta, ali noge klecaju, ne mogu na njih da se oslonim, a suze liju od bola. Ne plačem ja, nego one same idu kao neki izdajnički refleks da popuštam. Nokdaun.

E, nećeš. Nećeš da misliš gde si juče bila, nego gde danas ideš! I moraš dobro da znaš gde si sada. Zamisli da navigacioni sistem u brodu  blebeće samo o tome gde je bio prethodnog dana!

-„Kapetane, kuda dalje?“

-„Juče smo bili...“

-„Ne, kapetane, gde hoćete danas da idete?“

Nema goreg bermudskog trougla od prošlosti i starih promašaja, makar oni bili tek juče. Jer juče i ovako danas više ne važi.

Zamisliću da je navigacioni sistem u meni. Strah su koordinate od juče, sad plovim u sutra. Prvo ću da se ukrcam na taj brod, korak po korak. Onda ću da se osmehnem makar malo, čim budem mogla. Možda telo dobije malecki signal da je sve u redu.

Posle ću da se opružim u svojoj kabini i neću da gledam plan u slučaju brodoloma koji visi istaknut na vratima. Ipak, slučajno vidim da u takvom slučaju treba da budemo kod sabirne tačke pored izlaza C. Stvarno, slučajno! Mada, malo opreza nikad nije na odmet.

Vidim usput, i onako nemamo pojas za spasavanje za psa, samo ću se patiti i zamišljati kako tone cela porodica, jer: svi za jednog, jedan za sve! Katastrofa kao na Titaniku, ništa više ne pomaže.

-Mama, gladna sam opet.

-Uzmi bombonice sa jastuka, mila.

-Ali ja hoću pravu italijansku picu!

- Ne brini. Biće sutra.

Eto u paketu moje privatne grozote i najnižeg trenutka roditeljovanja gde se četvorogodišnjak hrani mešavinom limuna, vode i šećera, jer ja ni do restorana par stepenika naviše ne mogu da se došlepam.

Roditelj broj dva slomljen vožnjom koju je trebalo da podelim sa njim i pregažen brigom. Sigurno i on malo sada kastrofira i plaši se da će ženu svojih snova ostaviti u nekoj primorskoj ambulanti italijanskom stažeru koji kaže „Don’t worry, Signore, u dobrim je rukama!“ ali ga svojom pojavom još više uverava u katastrofični kraj sa fratrom, rekvijemom i orguljama.

Čujem u daljini kako šuškaju papirići i staniol i onesvešćujemo se u san bez snova. Poslednje što sebi kažem: Ne brini. Biće sutra!

Buđenje je uvek dobar trenutak da se oteraju sve katastrofe. Dok spavam zupčanici katastrofizacije uspore, sistem se restaruje i stvarno osetiš: novi dan, novi list.

Malo sam jača i ja i moj osmeh.

Hoću na palubu. Pridržavam se za one koje volim, udišem morski vazduh, malko se nasmejem i zadajem one nove koordinate, fokusiram zenice na tamo gde hoću da budem.

Jedna po jedna tačka: espreso sa buketom lavande na stolu, sveže ubranim za mene. Vinogradi dokle pogled seže, konj Pablo, jahanje, sveže ulovljena riba, doneo je gazda Pietro u mreži, miriše ćumur i ruzmarin. Ne zadržavam se tu. Plovim nazad do Napulja, tamo neko svira Vivaldijevo Leto na mandolini. Sledeće, Ređo di Kalabrija, tamo sretnem u kafani D.H. Lorensa, režemo parmezan i on mi kaže:  “Nije to tvoje književnost.”

Ne shvatam to lično, i njega su izvređali savremenici, rekli mu da piše obično đubre i da je nesofisticirani demon, pa je valjda još uvek povređen i ogorčen. Setim se da je negde napisao da je čovek jedina plašljiva zverka u prirodi, to mi je sada vrednije.

U kuhinji neka nona kuva slatko od bergamota, obožavam tu biljku koja nije ni limum ni pomorandža i ujedno je oboje - bilo da je u čaju, parfemu ili ratluku. Zamišljam bebu kojoj ovako miriše potiljak, plavu i plavooku.

Posle toga, oplovim i đon i štiklu Italije, preko Otrantskih vrata preplivam u cugu do Ulcinja, tamo me čeka jedrenje i riblja čorba na Bojani. Žurim preko Trebinja i Konjica do Sarajeva, prošetam kroz aleju kestenova i sednem na Vrelo Bosne, dok kristalno čist glas u pozadini peva nerazumljivu sevdalinku. „Po ružama i sad prska bistra voda šadrvana...“. Jadranka, ko drugi.

Moraš dalje, sevdah je sada hod po žici, možeš začas da se srušiš.

Višegradska ćuprija. Stanem na sred mosta, zavrtim se kao derviš i pomislim: Da nije Drina srušila drveni most ne bi mehmed- Paša nikad sagradio ovo neuništivo čudo. Dosta više dangubljenja, pravac kući.

Teku one vode od Ligurskog mora do Dunava, teku kroz mene kao brzaci, ruše brane i plave obale.

Ne znam zašto, sletim u Zmaja od Noćaja, iako više ne poznajem nikoga ko živi u toj ulici, i sad moram pešaka do kuće. Setim se da bih da svratim na Jojkićev dunavac da pitam  imaju li danas kečigu i tufahije  za poneti, ali pada sneg.

Znam zašto, da bih kupila mimoze!

Stigla sam kod mame, ona me grli i kaže: Sve je dobro. Ti JESI dovoljna. Volim te. Čuvaj se. Zapravo, ne kaže ništa, sve to čitam iz tog jakog zagrljaja koji me ponovo skupi u jednu tačku. Samo joj pružim buket mimoza, a one zamirišu, slatko, polenasto, puderasto, na livadski med i sunce, mirišu na žuto i leto...

Da, leto je, moja majka je daleko iza dva mora, tamo gde živim ne rastu mimoze, ja sam na brodu za Olbiju i boli me cela unutrašnjost, od vrata do butina.

U prolazu se pogledam u ogledalo i pomislim: O, ne. Oči me odaju. Šake i cipele, one uvek dosta kažu, ali oči.. Oči, chico, one nikad ne lažu, kaže Toni Montana, gangsterski filozof, ali ova mu je na mestu.

Prepune su mi oči tereta i sumnje, ko ume da gleda. U očima se uvek vidi i sirotinja i pohlepa i laž i strah i neznanje. Rupa. Jaz između sebe i onoga što želiš da budeš. Samo dobro gledaj!

Nije to fizička praznina, tu se čita osećajni vakum koji vapi za skupom odećom, hranom, novim stvarima, postignućima, dokazivanjima, novcima – taj vakum nemilice uzima, “u se na se i poda se”, a rupa u duši još gladnija i u očima sve vidljivija. Ko ume da  čita, ako sam ne tone u svoju sopstvenu rupu. Skrenuli  sa kursa.

Iza nas ostaje morska pena, melje prošlost koja nas tera u zagraljaj i setim se Keruaka: „Ništa iza mene, sve je preda mnom, kao što je uvek na putu".

Konačno mi sinu, nismo mi na pola puta, mi smo baš tu gde treba da budemo! Idemo mi napred, ali i ono što je napred ide ka nama. Neću više da katastrofiram, čuvam snagu za pravu plovidbu.

Za sve ostalo: Biće sutra!

I bilo je. Sve što sam tog jutra u sebi oplovila, i još mnogo više.

 

 

 

 

 

Write a comment

Comments: 2
  • #1

    Maja (Saturday, 10 February 2018 23:01)

    Divan ti je tekst.hvala

  • #2

    MamaSita (Sunday, 11 February 2018 14:03)

    Hvala Majo, od srca!
    Veoma je lična priča, iako lagana za pisanje, meni i danas teška za čitanje.
    Zato mi posebno znači ako nađe put do čitaoca i donese mu nešto lepo :)

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011