San

Razumem te.

I ja da imam tvoja znanja i ja bih tako uradila.

I ja da imam tvoje temelje, ne bih umela ništa drugo.

Hvala što sam bila isterana iz svoje kože da nadrastem staru sebe i zasijam kroz udarce.

Nisu ni bile uvrede, razumem te, ti si nešto drugo mislio.

I svakim kraul zamahom nekako mi sve miliji taj moj zamišljeni dušmanin. Kao havajci dok rade hoponopono, veslam i ja i ponavljam: hvala na svemu, živeli.

Skinem kamen sa grudi, onoliki! Jer na kraju taj jed je samo u meni ostajao.  

Mislim se, možda me baš sutra nema, pa će mi biti stvarno žao da sam uvređena.

 

U jednoj egipatskoj piramidi piše da je bog ljudima podario snove jer su njihove oči u mraku.

Mora da je ono što vidiš svaki dan samo vrh ledenog brega, samo jedna naša dimenzija, ima tu nešto više da čovek poveže sve tačke samog sebe u smislenu pravu, da gleda prema sebi umesto prema spolja.

 

Istina je, nikom nikad nije došlo prosvetljenje grčevitom borbom za misao, već rešenja dolaze kada čovek postigne osećaj lakoće i mira, bez tereta i muke.

 

Kažu, Nils Bor je tajnu atomskog jezgra otkrio u snu. Zamišljam ga kako sanja košnicu sićušnih nukleusa i orbitala... Kako se rađaju minijaturne planete pred njegovim očima i vode ga putem slave.

 

Lako je Nilsu, nego šta ja da radim kad  samo sanjam neke sumanute jukstapozicije svakodnevnog, kuhinjske pultove bez ijednog suda i praznu korpu za veš, sanjam da sam osoba koja ume da pravi stone ikebane i pakuje poklone da se svi zadive.

Sanjam da uvek kad se probudim imam savršene lokne koje ne posustaju zbog jastuka.

Sanjam kako putujem Tibetom sa lekarima bez granica i pomažem ljudima. Oni meni ništa ne plaćaju, ja im ništa ne tražim, a sve što mi za to treba staje u jedno lagano koferče.

Sanjam da sam gazdarica u American Dineru gde se služi red eye kafa na litre, burgeri i omleti po Džonijevom receptu, palačinke sa pekanima i javorovim sirupom i najbolji tart sa višnjama na svetu.  To je to, ništa više nema na meniju.

Sanjam sebe u kamenoj kući u Toskani nekoliko decenija u budućnosti, kuvam pastu dok Chet Baker svira Almost Blue.

 

Sve to obično donese jutarnje  genijalno prosvetljenje: Mandarine što su bile na akciji se slabo otvaraju, iscediću ih u sok. Danas deca da iseku nokte.  Zakopčaću bebi vreću za spavanje na leđima, pa čik da je skine.

I onda se setim sna između snova, časkom se razbukti misao kao što suva kedrovina plane kraj jedne jedine iskrice. Onaj osećaj da ćeš podići slušalicu i moraš pozvati glavnog glumca iz sna. Sećam se nekog bitnog predosećaja koji ne umem da prevedem preko uskog brvna artikulacije, samo znam da će to biti važno, jako važno...

 

Razbistri mi se tako jedno jutro da negde postoji jedan Čovek, koji sa mnom neće da razgovara.

Neće ni u da me u oči pogleda. Priča ljudima oko mene, a kroz mene gleda. Namerno. Uvređen.

Seriozan i otmen govornik je ta osoba, ali ni da trepne. Jel to moj Ego divlja i bije, udara ni zbog čega po stubovima razuma? Sumnjam, njega sam odavno disciplinovala da ne mogu svi da budu kul pa da im se ja sviđam. I baš me onda za njih briga.

Krenem stazom tog lika u snu, pa kopam po engramima urezanim u korteksu i pokušavam da raskrinkam sebe pred sobom. 

Kaže mi muž, „Daj pusti ga“. Lako je tebi, sa tobom hoće da priča! Pustila bih ja njega, ali neće on mene, pa dolazi po noći, penje se po nekim liticama i gleda kroz mene, optužujući.

Pitam se šta bi uradio neko pametniji od mene, evo na primer Gandi, pa odlučim da ja budem promena u svetu koju želim da vidim ili što bi rekla moja baba Jela: Gle‘j si pos’o.

A moj posao je uvek sa samom sobom. Ja ću biti izvor onoga što želim da dobijem.

 

Izaberem nekog najvećeg negativca u svom životu, onog što me jeza prođe samo od zvuka glasa, bacim se u bazen, plivam i mantram.

 

Razumem te.

I ja da imam tvoja znanja i ja bih tako uradila.

I ja da imam tvoje temelje, ne bih umela ništa drugo.

Hvala što sam bila isterana iz svoje kože da nadrastem staru sebe i zasijam kroz udarce.

Nisu ni bile uvrede, razumem te, ti si nešto drugo mislio.

I svakim kraul zamahom nekako mi sve miliji taj moj zamišljeni dušmanin. Kao havajci dok rade hoponopono, veslam i ja i ponavljam: hvala na svemu, živeli.

Skinem kamen sa grudi, onoliki! Jer na kraju taj jed je samo u meni ostajao.  

Mislim se, možda me baš sutra nema, pa će mi biti stvarno žao da sam uvređena.

Možda svako nekom svom treba da oprosti, i onda se manje gorčine a više ljubavi nataloži? Da svako sam sebi bude svetionik?

Nastane u duši ona laganica kao kad satima šetaš šumom, da napravi mesta za genijalne ideje i iskričave inspiracije.

Noćas hoću u inat da sanjam Lorelaj kako na steni češlja svoju dugu zlatastu kosu, a neko u daljini recituje Hajneove stihove.

 

Ili Sedam vlašića koje za sve boli uvo već šezdeset miliona godina, okružene fragmentima magline u kojoj su rođene, jer goreće one još mnogo nakon što Sunce prestane da sija.

A onog ljutitog Čoveka ako zapljusne taj talas, pa skine oklope, obrne igru, oprosti i sebi i meni i  osmehne se - priznajem, drago mi je.

 

Write a comment

Comments: 1
  • #1

    Anna (Tuesday, 14 November 2017 12:47)

    Hvala ti sto si odlucila da napravis blog i podelis sa nama ove sjajne tekstove!
    Love and support from Bayern! <3

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011