Kad padne zavesa

Ovo ti je sigurno -  jedino što ostaje u nama su ljubav i smeh, zalogaji i zagrljaji, ne samo naši lični i sebični, već oni u amanet ostavljeni, dati drugima, podeljeni - samo to se računa. Trenuci, sitni i dnevni, najmanje slikani, nemogući za uhvatiti i uglavnom nepovezani sa našim očekivanjima i predstavama o sebi. Ovakvi blistavi fragmenti i emocije, šetnje i reči, pogledi i radosti koji ne mogu da se prepišu ni za hiljadu godina, stotinama svakodnevnih briga i izmerivih uspeha i poraza.

Ova priča ima više od jednog početka i sme da ima samo jedan kraj.

Dosta ozbiljno dobrih početaka u mom životu dešava se u Akademiji 28, ili na Sceni Crnjanski koja više ne postoji.

Grupica umetnika - glumaca u pokušaju, na toj sceni: Gaga, Marinko, Rale, Oli, Ivana, Jelena K, Jelena A, Andreja, Vesna, Bora, pa i ja na koncu, i još mnogo imena gde me sećanje već i izdaje ili namerno prepisuje novim utiscima. Sreli smo se još pre nego što su se rasejali po Amerikama i Australijama, televizijama, kancelarijama... Puni snova i mnogo kreativne energije, dobrog gradskog vaspitanja, ali i vatre, bunta i boemštine.

U još neizgorelom JDP-u smo, ulazivši iza scene, bezbroj puta ispočetka gledali Troila i Kresidu, Bubu u uhu, Pozorišne iluzije i ČAK sreli legendu Ronalda Hardvuda na premijeri Garderobera (iako je nama, iskreno, Ljuba Tadić bio glavni doživljaj te večeri).

Start u život koji je bio naše obećanje samima sebi da nikada nećemo (i ne smemo!) živeti linearne zivote.

 

"Ona nije bila ni žustra, ni hladna, niti govorljiva, ni u koga nije gledala zavodničkim očima, niti je tražila uspehe, bez koketerije i podražavanja... Sve je u njoj bil tiho i prosto" to je Tatjana Larina, omiljena Puškinova junakinja, sa korenima u dubokom seoskom patrijarhatu.

 

-"Mogu li ja? Jer ona je sve što nisam, pa bih da probam prvo čitanje" – sećam se, rekla sam jednom kao da sam Vivijen Li na snimanju nekog holivudskog epa. 

Mladost baš ima dobre ideje da proširuje svoje vidike koračanjem ka većim izazovima, tovareći na sebe intenzivna iskustva. To je mladost, a ne peglanje bora i zatezanje kapaka!

Sposobnost promene i adaptacije, pa ipak na kraju shvatiš da ti jesi i sve to. Redizajniranje sebe da u svakoj fazi i izdanju budeš kul.

 

Posle toga, neki su postali glumci, neki mame i tate, neki voditelji, režiseri, neki emigranti, neki postadoše čak i zubari i političari. Neki su stvarno postali i zvezde, a neke baš nikada više nisam srela.

Dobar scenarista, nema šta.

Mudri Projektant je smestio zapetljanu trajektoriju svakom ponaosob između slepoočnica, kako bismo je nosili gde god da krenemo.

Nevolja te sretne za čas. U punom letu, u glasnom smehu, bez najave. Smrtni smo, ipak.  Ali nikad sredovečni i prosečni, sigurna sam, gde god da ste!

Miris vrućeg hleba, gutljaj kafe, plava rasuta kosa na jastuku, zvuk zrikavaca, ledena voda, vrisak od koga pucaju stakla, krv crveni lak na noktima, pesma cigana, uskršnja jagnjetina i perca od mladog luka, kamena mediteranska terasa na kojoj cveta bosiljak, vatromet iznad najvećeg krova u gradu, poezija Pabla Nerude i  španski filmovi koji pršte od strasti, neka mansarda, crveno vino, školjke i  slatko od smokvi, karneval i venecijanske maske, mesec koji tone u more, beli mantil, cimet, smeh devojčice, psi salonski i psi lutalice, lopta na terenu, bele trešnje, mimoze i margarete, smola koja kaplje, bodež u srcu, Beograd, svilena posteljina, čipkano rublje, ruzmarin, perle od ćilibara, miris pomorandži, beli trag broda dok se pučina gubi, glad...

Daj, živi to, molim te! Podigni zasvesu sa očiju i grabi lepotu.

 

Ovo ti je sigurno -  jedino što ostaje u nama su ljubav i smeh, zalogaji i zagrljaji, ne samo naši lični i sebični, već oni u amanet ostavljeni, dati drugima, podeljeni - samo to se računa. Trenuci, sitni i dnevni, najmanje slikani, nemogući za uhvatiti i uglavnom nepovezani sa našim očekivanjima i predstavama o sebi. Ovakvi blistavi fragmenti i emocije, šetnje i reči, pogledi i radosti koji ne mogu da se prepišu ni za hiljadu godina, stotinama svakodnevnih briga i izmerivih uspeha i poraza.

 

I Beograd, tamo negde oko Manježa, pa prema Slaviji i Neimaru do malog svetosavkog parka. Beograd je važan baš mnogo, ali to je za sada već jedan početak previše.

 

 

 

 

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011