Handle with care iliti Muka

Svakog nekad stisne muka. Oprobani recept, uradi šta možeš: uzmi okreči onaj deo zida što ti bode oči, promeni raspored nameštaja, složi fioke kao na Pinterestu, plivaj, skrati kosu, struži pete bimštajnom dok ne postanu fino glatke. Izaberem jedno od toga i dovedem do perfekcije.

 

E, sad ako je muka manje filozofska a više opipiljiva, obično se namesti da imam samo jedan onaj prašak što upija sve živo i odmah te ozdravi, kao rukom odneseno. Onda uradim nečuvenu majčinsku  stvar i dam taj prašak sebi umesto nejači i Muškarcu. Kao što reče jedan genijalan tata, kad padne pritisak u avionu, prvu sebi staviš masku pa svima ostalima! Ponekad zaboravim, savlada me mekano srce, pa zakovrnem. Šta onda biva? Ništa. Show must go on.

 

Drugo, setim se šta ono beše raduje. Uvek ima neko sidro koje ne posustaje...

Kad smo već kod toga, muka mi je od mog šefa. Ne onako u prenesenom značenju, nego organski želudačno muka.

Nisam nešto naročito hrabra da to napišem, već on ne razume moj jezik, a ozbiljno sumnjam da ume da koristi Google Translate. Svako jutro ustajem sat vremena pre budilnika i sedim u toj mučnini pitajući se kako ću preživeti dan i zašto sam nesposobna čega god da se uhvatim. I jedan deo mene misli da je to u redu, jer uvek su me učili da je posao neka neprijatna aktivnost koja služi da preživiš, a ne nagrada za nešto što najviše na svetu voliš da radiš. Ponedeljak je pain in the ass i to je aksiom života.

 

Ali, ne danas! Danas obećavam sebi da je život jedan, da je svaki dan nepovratan i danas ću dati otkaz. Znam po tome što više ne mogu da stojim pravo i telesna visina mi se smanjila za jedno pet centimetara.

 

Odlično glumim i niko to ne zna, ali ja znam da sam uvek bila prva u vrsti i da je umanjivanje objektivno. Zar nije svrha čoveka ekspanzija, a ne smanjivanje? Da, ovde nešto stvarno ozbiljno ne štima.

 

“Lako je tebi! Ima za tebe ko da zarađuje dok tražiš sebe i kuvaš zimnicu.“

Ako je lako što i ti ne uradiš isto? Zašto ne ostaneš bez ičeg svog ličnog u šakama da bi imao duševni mir?

Da ukrpiš koje stare pantalone da ne bi kupovao druge? Da sam napraviš neveštu tortu nedostojnu Instagrama umesto kupovne sa fondanom u obliku Hello Kitty? Znam, smara jer nije tako prezentabilno.

 

Ha, lako je tebi. Imaš stalni posao, pa možeš da si priuštiš gotove torte.

Lako je tebi, nemaš decu.

Lako je tebi, ti si programer.

Vergla nezadovoljstvo u svima nama na vašaru žestoke taštine, svakome je u rukama aparat za etikete, okrivljujući label maker, i lepimo ih na čelo svima redom.

Samo škljocaj, jer sigurno ti znaš kako je u mojim cipelama po onome što vidiš u prolazu.

 

„Nemoj, boga ti. Kreće ti dete u školu, pa će ti kod zanimanja pisati „domaćica“.“

Uuu, samo ne domaćica! To je nešto kao „beskućnik“? Pošto su kupovni obroci lepši od domaćih, a moju decu će valjda neko podići. Neka baka, pa nema veze može li da im pruži strukturu i energiju kao ja. Sistem će ih preuzeti, vrtići i škole. Možda ih neko povede i na izlet, šta ja znam.

 

Vidiš, postoji svet u kome se „zaposlena majka koja radi do šest uveče“ izgovara sa istim prezirom kao negde „domaćica“ i gde se mnogo vere polaže u onoga ko  drži u svojoj ruci kormilo svoje porodice, svet je neverovatno razgranat... I njih ko šiša! Svako za sebe najbolje zna šta je dobro. Svaka porodica ima svoju jedinstvenu dinamiku. Briga te za etiketu.

 

Odakle mi hrabrosti i snage da živim svoje snove? Da hranim voajerizam okoline i ogolim se pred svetom? Odatle što sam shvatajući konačno ličnu slobodu u ravnoteži sa svim svojim ulogama i zadovoljna životom koji živim. Uravnotežena prema svojoj deci, svojim roditeljima i sasvim pristojno sa svojim potrebama.

 

To je ultimativni čin ljubavi prema sebi kroz shvatanje da me ništa izvan mene ne definiše. Ni profesija, ni novac me ne definišu. Ni majčinstvo, ni pol. Ni moja frizura, ona defintivno ne definiše moju vrednost.

Ni porazi, ni usponi. Ništa što se meni  desilo nije prvi put u istoriji ljudske vrste. Ništa nije bruka.

 

Ja sam ljudsko biće spremno da radi sa ljubavlju i budi se sa radošću ili bar neutralnošću prema novom danu,  ja sam sebi genije za neke male stvari. SVAKO je genije za nešto... Za pakovanje poklona, za puštanje muzike baš onim redom koji pogađa žicu, da preroni mnogo metara na dah, da ljubi, da peva, da putuje po nepoznatm gradovima sam, da iz svakog pelcera odgaji biljku.

 

Nije loše da se pri tome okružiš ljudima koji te vide kao sjajnog!

Kosa čupava, a moj čovek kaže: „Kako tebi moćno stoji taj raspali grandž fazon.“

Razmazana maskara, možda sam i plakala, kaže: "Wow, danas gotik vajb." Blinkaju mu srca u očima kao onom popularnom smajliju za lajkovanje dece i beba kučića. "Bejbe, totalno si hip!"

 

Kad pogledam u njegove oči, znam da će naći izgovor da se osetim savršenom.

(Tako ja to posle sebi ponavljam kad me je sramota da izađem na ulicu bez šminke, sa podočnjacima od zilion neprospavanih noći i svakojakih mučnina.)

Tako ja to sebi ponavljam, trudeći se da se ne naviknem, jer bitno je kako JA sebe vidim.

 

Tako ja to sebi ponavljam kad izađem pred šefa da mu kažem:  Dosta, za dve nedelje više ne dolazim. Evo napismeno.

„Ne umete ni otkaz da date kako treba, trebalo je pitate muža kako se to radi“.

 

Touche, šefe majstore! Još barem dva centimetra manje. Pitam se kako smišlja ove kreativne uvrede...

Setim se onda, svako je genije za nešto.

 

Tog dana sam počela da plivam. Otišla sam kući i rešila da će voda sa svakim novim zamahom sprati svu ovu muku.

Rešila sam da ima nešto što danas baš dobro mogu. Na silu je to bilo, ali neka to bude jedna nova karta u špilu. Pa ću ih menjati jednu po jednu dok moj život ne postane skroz nova igra.

Možda ne umem da dam otkaz, ali kraul plivam spektakularno.

 

Dođem kući mokre kose sa osmehom oko glave, resetovanih funkcija i bar za jedan centimetar ispravljena.

Miškolino me pita: „Mama, a jel' ti plivaš prsno ili onako kao tata?

Okej, ne dam se ja. 'Ajmo ispočetka.

 

 

 

 

 

 

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011