Skok

"Ja sam oduševljena! Šta ti je majka, najmoćnija životinja na svetu, koliko sam jaka i moćna! Sve stižem, sve mogu, kao neki superheroj! Puštam Šarla Aznavura, kao da smo u nekom pariskom bistrou, a ne na ivici nervnog sloma. Dolazi Muž i sve mu to tako pričam, tako polu-gola kuvam, Zadivljen je i štimungom i prizorom."

Draga prijateljice,

 

juče sam ušla u kontejner. Prljavi, ogavni, smrdljivi kontejner.

 

Evo ovako je to bilo: posle tri puta pakovanja bebi kolica i trotineta u kola, voženja Miškolinove drugarice kući, zatim na korektivnu gimnastiku sa sve bebom, zatim sa njom u nosiljci odlazak u banku i nabavku. Sve nosim „na ruke“, raspadam se. Ajmo kući. Shit, beba je zaspala u kolima a već je 17 h, upropastiće me noćas. Ali moram da je pustim bar 15 minuta, da ne bude nervozna do spavanja. To je taj dualizam majčinske svakodnevice.

 

Kažem Miškolinu da ostane sa njom u kolima, idem da bacim đubre iz stana. Aaa, ne ne, nije to kesica srpskog đubreta za bacanje usput, nego one kesurdače za reciklažu, sortirano 10 kila krepa. Deca ostaju u garaži. Miškolino dolazi za minut, plače. Plasi se sama u garaži. 

 

Pa, čoveče, beba je sama i otključana dole. Trčim dole ponovo sa Herr Đubretom. A gde ću sad sa njim?! Ajde, Miško ostani sa sestrom, ljubi te majka. Ne mogu mama, plašim se. Plače. Sirota, i ona je mala... Ajde vadi trotinet iz gepeka, zaključaćemo bebu i trčimo do kontejnera (iza zgrade jedno 3 minuta sumanute trke). 

 

Sama mi je beba, uhapsiće me neko ovde ako je vide. A šta ako se jadna probudi u zaključanim kolima! Kuku. Trčimo kao bez duše. bacam jednu kesu, drugu i KLAK. Popustila motorika nakon onolikog tegljačenja. Upali su mi ključevi od kola u kontejner!!! Prazan je i ključevi su na dnu! Moje malo dete je zaključano!!! Veliko dete plače od muke. Obezvređena logika, što bi rekao Džoni, ni ne kapiram da uzmem neku granu i dohvatim ih ili da odem po rezervne ključeve kući.

 

Ulećem u kontejner kao Spajdermen, ja, najnesportskija osoba na svetu, šeprtlja koja bi satima gledala analitično u kontejner sa zadatkom da uskoči i ne bi smislila kako. I skokom u nazad izlazim. Spajdermenka, Supermenka, Kraljica. Trčim u garažu smrdljiva i sigurno kontaminirana nekom fatalnom bakterijom, ne mogu ovako dete da uzmem. 

 

Trčim dva sprata u stan, već sam se preznojila sto puta, skidam se do potkošulje i helanki, perem i dezinfikujem ruke i ključ kao da ću da operišem sa njima, trčim po bebu i nazad kući da kuvam grašak i pečem ribu, jer naravno svi umiru od gladi. Skidam i helanke. Neću da se oblačim dok ne budem mogla da se istuširam propisno. 

 

Ja sam oduševljena! Šta ti je majka, najmoćnija životinja na svetu, koliko sam jaka i moćna! Sve stižem, sve mogu, kao neki superheroj! Puštam Šarla Aznavura, kao da smo u nekom pariskom bistrou, a ne na ivici nervnog sloma. Dolazi Muž i sve mu to tako pričam, tako polu-gola kuvam, Zadivljen je i štimungom i prizorom.

 

Ja ranije: ne bacaš prokleto đubre, stalno smrdi u kući. Jel treba ja sa bebom u naručju da ga teglim?! Raspadam se od obaveza. Ušla sam u prljavi kontejner u kome je neko odvratno prljavo crevo bilo. Povratiću. Sve mi se gadi. Ovo je dno dna. Sad moram da perem svu ovu finu garderobu na devedeset i jaknu još pride. Imam modricu od kolena do zadnjice, plava sam preko cele butine. Kao da mi telo nije dovoljno propatilo! I tako kao nadrndana pokvarena ploča do večnosti.

 

Ma, nije mi ni na pamet palo!! Ja sam svoj radio prijemnik podesila na to da sam slobodna i moćna i ja sam najbolja verzija sebe, a mišić za pozitivu sam toliko nabildovala da automatski pumpa kad zatreba. Zahvalna što imam za koga i sa kim!

 

Ja ti ovako počnem dan. Nekad je banalno: kakav mekan organski pamuk u ovoj pidžami ili hvala na suncu kako mi obasjava baštu,  a nekad kako je divno što imam mleko da hranim bebu ili kakav sjajan stan ili radosna i zdrava deca, ili što imam žive roditelje... Najvažnije od svega, divno je što sam svesna da je divno. Ali onako, držim tu misao dok mi ne zatreperi srce od sreće. Niko ti ništa ne radi, drugarice… Svi govore o sebi, profiltrirano iz svoje  trenutne situacije. Svi samo žele da budu srećni, a za svoje misli ti si “kriva”.

  

Zapravo tvoj zadatak je da legneš jednom dnevno na udobno i tiho mesto gde te niko neće uznemiriti, naviješ alarm na 15 minuta i trudiš se u tih 15 min da ne misliš ni o čemu. Prazna glava, to je sve! I kad skreneš u misli, samo se vrati i misli o svakom udahu i izdahu.

Neću da ti kažem da je to meditacija, jer ćeš pomisliti da je to neki komplikovani vudu i odustaćeš.

 

Isključi monkey mind koji se okreće kao onaj mučeni hrčak na točku i loži te non stop. Mnogo je tesko ne razmišljati ni o čemu. Ali, ne odustaj! Svaki dan 15 minuta. Za početak možeš da probaš da se koncentrišeš na disanje, da brojiš dok dišeš.

 

Samo ne odustaj i osetiš posle nedelju dve da radi. I nemoj da mi kažeš da nemaš vremena 15 minuta dnevno za sebe! Napravi ih.

 

A kada se zaista okreneš sebi na taj način i ukapiraš da JEDINO IMAŠ KONTROLU NAD SVOJIM EMOCIJAMA i sobom samom, ne nad mužem, ni svekrvom, ni majkom, realnost počinje bukvalno da se menja i svi počinju da te poštuju i da se potpuno drugačije ponašaju. Živa istina, pitaj mog muža namćora jel ume da bude takav dok mu gola kuvarica peče ribu i pevuši francuske šansone jednog random četvrtka.

 

I najvažnije: Ti si vredna najlepšeg obilja, ti zaslužuješ samo najbolje, zaslužuješ da te muž obožava, zaslužuješ vreme za sebe, zaslužuješ da budeš majka, a ne samo ćerka. I obrnuto. Zaslužuješ da budeš cenjena zbog svog rada. MNOGO VREDIŠ.

 

E, a sad da ti poveruješ u to! A ako se ne prihvatiš da vežbaš superherojski mišić za radost življenja, ne prihvatam više da se žališ! Iako znaš da ću uvek biti tu za tebe.

 

Voli te tvoja

 

S.

Write a comment

Comments: 0

O meni

Ja sam Aleksandra. 

 

Želim sa vama da podelim recepte za kuvanje, blagostanje i ulepšavanje života!

Osnova moje kuhinje je zdrava, maštovita, sezonska hrana, sa primesama paleo principa tj LCHF ishrane, zatim fuzija klasičnog balkanskog mrsnog zalogaja i severnoevropske kuhinje, aromatičnih začina i smelih kombinacija. 

 

U biti je to koncept gde trpeza služi za kreativnu igru i okupljanje dragih lica, te ideja da pripremanje hrane od običnog dnevnog zadatka treba pretvoriti u  jednostavan i radostan svakodnevni  ritual, eksperiment i osveženje!

 

Ovo je i moja priča o potrazi za srećom i kako sam otkrila da sam već stigla na cilj.

Priča o Ženi i savladavanju izazova svih njenih uloga, postajanju MamaSitom i majstorom svog Života!

 

MamaSita
MamaSita
mamasita_011
mamasita_011